Večna mladost pripada svetu religije i mitologije, ali šta ako bismo mogli da je imamo barem malo više? Šta ako bi postojala pilula koja može da uspori posledice vremena, tako da se duže osećamo mlađima?
Zvuči kao prevara, ali sve veći broj istraživanja ukazuje na mogućnost da bi to jednog dana moglo postati stvarnost, piše Science Focus.
Zamislite sledeću situaciju. Nakon rutinske analize krvi odlazite kod lekara po rezultate.
„Sve je u redu“, kaže lekar umirujuće. „Jedini problem je što starite.“
Zatim uzima recept i dodaje: „Ali mogu da vam pomognem. Uzimajte ove tablete. Usporavaju proces starenja i pomoći će vam da ostanete zdravi. A možda će vam čak i produžiti život.“
Lek koji produžava život, usporava starenje i odlaže posledice starosti, uključujući slabost i bolesti? Zvuči predobro da bi bilo istinito, ali sve više dokaza ukazuje ne samo na to da su takvi lekovi nadohvat ruke već i da su možda već tu - prenosi N1.
Neki se mogu pronaći na policama prodavnica zdrave hrane, dok su drugi lekovi namenjeni lečenju bolesti poput dijabetesa i raka koji se sada istražuju za druge namene.
Istraživanja na životinjama pokazala su njihov potencijal, a klinička ispitivanja sada počinju da proveravaju da li se njihova obećanja mogu ostvariti i kod ljudi.
Ako se to potvrdi, ljudi koji su danas u srednjim godinama mogli bi biti prva generacija koja će imati koristi od njihove primene. Zamislite osamdesetogodišnjaka čija biologija i životna energija odgovaraju osobi 30 godina mlađoj. Kako bi bilo lepo da ne morate da se ponašate u skladu sa svojim godinama.
Živeti bolje i duže
Tokom poslednjih nekoliko decenija, nauka o usporavanju starenja prešla je put od naučne fantastike do akademski rigorozne nauke zasnovane na dokazima i stručnoj recenziji. Nije reč o postizanju besmrtnosti, kriogenom očuvanju mozga ili drugim neobičnim idejama koje su se pojavljivale.
„Mnogo je ljudi koji vam prodaju magična rešenja i govore da ćete živeti večno, a kada umrete, niko ih ne tuži“, kaže dr Nir Barzilai, direktor Instituta za starenje pri Medicinskom koledžu Albert Ajnštajn u Njujorku.
Umesto toga, cilj je poboljšanje onoga što naučnici nazivaju „zdravim životnim vekom“ (healthspan), odnosno broja godina tokom kojih čovek može da živi kvalitetno, bez bolesti. Produženje ukupnog životnog veka moglo bi da bude dodatna korist, kao i pozitivne posledice po ekonomiju.
Trenutno 80 odsto odraslih u svetu starijih od 65 godina ima najmanje jednu hroničnu bolest, dok 68 odsto ima dve ili više. Ljudska patnja je ogromna, a očekuje se da će se u narednih 30 godina broj ljudi starijih od 65 godina udvostručiti, na 1,5 milijardi. To će biti veoma skupo.
„Kada bismo imali lek koji bi životni vek produžio za samo jednu ili dve zdrave godine, njegov uticaj na svetsku ekonomiju merio bi se milijardama dolara, jer bi ljudi duže bili produktivni i ne bi imali sve te bolesti koje toliko opterećuju zdravstvene sisteme“, kaže Džim Melon, predsednik kompanije za dugovečnost Juvenescence.
Nije slučajno što je starost najveći faktor rizika za bolesti poput raka, kardiovaskularnih bolesti i neurodegenerativnih oboljenja. Proces starenja podrazumeva čitav niz bioloških promena koje podstiču njihov razvoj.
Naučnici ove promene nazivaju „obeležjima starenja“ (hallmarks), a identifikovano ih je oko devet. Među njima su nakupljanje genetskih mutacija, promene na hromozomima i oslabljena sposobnost sićušnih ćelijskih „elektrana“, odnosno mitohondrija, da funkcionišu.
Prema ovoj teoriji, ako se ti problemi mogu ispraviti, ne samo da bi se usporilo starenje već bi se mnoge bolesti povezane sa starošću mogle sprečiti ili odložiti.
U decembru 2021. istraživači sa Univerziteta Kineske akademije nauka u Šangaju objavili su da prirodno jedinjenje pronađeno u semenkama grožđa može da produži životni vek starih miševa za devet odsto i da poboljša njihovu fizičku kondiciju. Ovo jedinjenje, nazvano procyanidin C1, deluje na jedno od obeležja starenja – nakupljanje iscrpljenih i istrošenih ćelija koje se nazivaju „senescentne“ ćelije.
U mlađim godinama imuni sistem uklanja senescentne ćelije iz organizma pre nego što naprave problem. Međutim, kako starimo i imuni sistem slabi, te ćelije ostaju u organizmu i luče molekule koji izazivaju upalu i oštećuju okolno tkivo.
„To je poput požara koji se širi“, kaže Ming Sju, koji proučava ćelijsko starenje u Centru za starenje Univerziteta Konektikat. „To je veoma mala populacija ćelija, ali njihov uticaj je veoma velik i štetan.“
Lekovi koji ciljano pronalaze i uništavaju senescentne ćelije, poznati kao senolitici, spadaju među najperspektivnije terapije za usporavanje starenja.
Sju i njegove kolege pokazali su da presađivanje malog broja senescentnih ćelija miševima dovodi do njihovog ubrzanog starenja. Kada se ti isti miševi zatim tretiraju kombinacijom dva različita senolitička leka, štetne ćelije se uništavaju, a miševi postaju snažniji. Razvijaju jače mišiće, aktivniji su i žive duže. Isti rezultati zabeleženi su i kod miševa koji su prirodno ostarili.
Posebno je zanimljivo to što su miševi lekove dobili veoma kasno u životu, kada su već imali dve godine.
„To je ekvivalentno osobi koja počne terapiju sa 70 ili 80 godina, a zatim joj se zdrav životni vek produži za pet do šest godina“, kaže Sju.
Ohrabrujuće je i to što je poznato da su ovi lekovi bezbedni za primenu kod ljudi. Kvercetin, biljni pigment koji se nalazi u mnogim vrstama voća i povrća, prodaje se kao dodatak ishrani, dok je dasatinib odobren kao lek za lečenje raka krvi.
Dalja istraživanja na životinjama pokazala su da senolitički lekovi mogu da odlože, spreče ili ublaže više od 40 bolesti, uključujući rak i različite poremećaje srca, jetre, bubrega, pluća, očiju i mozga. Preliminarne studije na ljudima pokazuju da smanjuju broj senescentnih ćelija, ublažavaju upalu i smanjuju fizičku slabost. Desetine kliničkih ispitivanja sada se sprovode kako bi se procenio njihov uticaj na različita stanja, uključujući dijabetes, artritis i Alchajmerovu bolest.
Sva ova ispitivanja pružiće važne informacije, ali ako senolitik ili neki drugi lek ikada bude korišćen kao prava terapija protiv starenja, moraće da prođe testiranje na ljudima slično onom koje je Sju sproveo na miševima. Pored testiranja lekova kod ljudi koji već imaju određenu bolest, što se sada radi u kliničkim ispitivanjima, potrebno je rigorozno testirati njihovo dejstvo i kod zdravih ljudi koji prirodno stare.
Ubrzavanje sporog procesa
Koncept deluje jednostavno i trebalo bi da bude relativno lako sprovesti ga, ali postoje dva problema. Prvi je to što ljudima trebaju decenije da ostare, zbog čega su neophodna klinička ispitivanja duga i skupa.
Jedno moguće rešenje, koje se trenutno istražuje, jeste korišćenje molekularnih pokazatelja ili „biomarkera“ procesa starenja. Reč je o suptilnim promenama, poput dodavanja određenih hemijskih grupa DNK, koje se dešavaju u kraćim vremenskim periodima i za koje se smatra da ukazuju na širu sliku procesa starenja.
Druga mogućnost je da se okrenemo čovekovom najboljem prijatelju. Psi stare oko sedam puta brže od ljudi i imaju mnoge iste bolesti i promene povezane sa starenjem. Takođe dele naše domove i mnoge iste uticaje iz okruženja koji doprinose starenju. Ukratko, oni predstavljaju odličan model za proučavanje procesa starenja – i spremni su da pomognu u zamenu za poslastice i češkanje po stomaku.
U okviru projekta Dog Aging Project u SAD, 500 pasa učestvuje u istraživanju potencijalne terapije protiv starenja pod nazivom rapamicin. Rapamicin takođe deluje na senescentne ćelije, kao i na nekoliko drugih obeležja starenja.
Relativno velike doze daju se pacijentima kojima je presađen organ kako bi se sprečilo njegovo odbacivanje, ali je u malim dozama pokazano da produžava životni vek kvasca, crva, muva i miševa.
Psi će biti praćeni do deset godina, a ako se potencijal rapamicina potvrdi, oni koji budu primali terapiju mogli bi da produže životni vek za do četiri ljudske godine, odnosno 28 psećih godina.
Drugi problem sa sprovođenjem neophodnih istraživanja na ljudima manje je praktične, a više ideološke prirode. Prema savremenom medicinskom modelu, starenje se ne smatra nečim što treba lečiti. Poput mamurluka i dosadnih telefonskih poziva, starenje se posmatra kao surova neizbežnost života.
Ako Američka agencija za hranu i lekove (FDA) i drugi zdravstveni regulatori ikada odobre lek za starenje, najpre bi morali da priznaju da je starenje stanje koje se može sprečiti i na koje se može terapijski delovati.
„Ne želimo da starenje nazivamo bolešću“, kaže Barzilai. „Ljudi kojima želimo da pomognemo ne žele da ih nazivamo bolesnima, ali starenje mora zvanično da bude prepoznato kao stanje, odnosno indikacija, koje može da se leči.“
Zato je Barzilai pronašao način da zaobiđe ovaj problem. Njegov fokus je na još jednom potencijalnom leku protiv starenja – metforminu. Metformin je jeftin i uspešan lek. Milioni ljudi ga svakodnevno uzimaju kako bi kontrolisali dijabetes tipa 2, ali je Barzilai 2016. godine izneo pretpostavku da bi mogao da se koristi i za usporavanje starenja.
Ključ njegovog argumenta je kliničko ispitivanje sprovedeno u Velikoj Britaniji 2014. godine, koje je obuhvatilo više od 150.000 ljudi i pokazalo da osobe sa dijabetesom koje uzimaju metformin žive duže od osoba bez dijabetesa koje ga ne uzimaju. Sve veći broj odvojenih istraživanja takođe pokazuje da metformin može da spreči određene poremećaje povezane sa starenjem.
Zajedno, ove studije ukazuju na to da metformin možda može da poboljša zdrav životni vek, ali još ne pružaju konačan dokaz. Potrebno je kliničko ispitivanje koje bi sve te nalaze povezalo u jednoj dobro osmišljenoj studiji. Tu dolazi ispitivanje „Targeting Aging with Metformin“ (TAME).
Barzilai i njegove kolege regrutuju 3.000 odraslih osoba starosti od 65 do 80 godina koje nemaju dijabetes. One će tokom četiri godine primati ili metformin ili placebo. Za to vreme istraživači će pratiti biomarkere starenja i vreme koje je potrebno da se kod svakog učesnika razvije ozbiljna bolest povezana sa starenjem, poput demencije ili moždanog udara.
Umesto da ispituje sposobnost metformina da odloži jednu konkretnu bolest povezanu sa starenjem, kao što su radila prethodna istraživanja, ova studija će proceniti sposobnost leka da uopšte odloži pojavu bolesti povezanih sa starenjem. Pokazaće da li metformin može da produži zdrav životni vek.
Ako ispitivanje bude uspešno, njegove posledice mogle bi biti dalekosežne. TAME bi mogla da pruži dokaz da je starenje zaista proces na koji se može delovati i koji se može tretirati lekovima. To bi samo po sebi predstavljalo veliku promenu u medicinskom pristupu.
„Nadamo se da će to podstaći FDA da starenje proglasi indikacijom i pruži model drugim biotehnološkim kompanijama da sprovedu slična istraživanja“, kaže Barzilai.
Dok drugi naučnici istražuju različite strategije protiv starenja, poput genske terapije ili transplantacije tkiva, uzimanje tableta je mnogo jednostavnije. Metformin bi mogao da postane prvi odobreni lek protiv starenja koji ne bi samo produžio život već i period života proveden u dobrom zdravlju.
Nakon metformina mogli bi da uslede i drugi lekovi protiv starenja. Umesto da se svaka bolest povezana sa godinama leči zasebno, kao što je sada slučaj, moguće je zamisliti budućnost u kojoj bi se ove bolesti „lečile“ zajedno, delovanjem na više ključnih obeležja starenja.
Baš kao što se danas statini propisuju za snižavanje holesterola i prevenciju moždanog udara i srčanih bolesti, tako bi se i lekovi protiv starenja, odnosno „geroterapeutici“, mogli propisivati radi prevencije bolesti starije dobi.
Na osnovu analize krvi koja bi mogla da pokaže koliko brzo starite i kojim ste bolestima skloni, lekar bi mogao da propiše jedan ili više lekova protiv starenja.
Metformin, rapamicin, kvercetin, dasatinib i drugi, za sada neidentifikovani lekovi protiv starenja mogli bi da budu deo te budućnosti. To bi predstavljalo pomak od postojećeg medicinskog modela, u kojem se bolesti leče tek nakon pojave simptoma i početka patnje, ka preventivnom modelu zdravstvene zaštite, u kojem se pacijenti proaktivno prate, a buduće bolesti sprečavaju.
Sa nekoliko obećavajućih lekova protiv starenja koji već postoje, starenje nikada nije izgledalo kao proces koji je moguće bolje kontrolisati. Ipak, ostaje još jedan problem. Klinička ispitivanja nisu jeftina, pa se postavlja pitanje – ko će ih platiti?
Čini se da državne institucije koje finansiraju istraživanja nisu naročito zainteresovane za ulaganje u oblast usporavanja starenja. Regulatorna tela uglavnom ne finansiraju istraživanja lekova koji su već na tržištu, dok farmaceutska industrija ne želi da plaća ispitivanja lekova koji su generički, jeftini ili više nisu zaštićeni patentom i na kojima nema prostora za zaradu.
Tridesetak kompanija koje se ozbiljno bave razvojem terapija protiv starenja više su zainteresovane za razvoj sopstvenih, patentiranih terapija nego za lako dostupne lekove poput metformina ili kvercetina.
Dok se ne pronađu dodatna sredstva, to znači da bezbedni i pristupačni lekovi koji imaju potencijal da uspore starenje i produže period života u dobrom zdravlju nisu dovoljno istraženi.
U međuvremenu, ljudi kojima su najpotrebniji stare čekajući.
