Inteligencija se ne ogleda samo u količini znanja, brzini rešavanja problema ili pamćenju činjenica. Prema mišljenju kanadskog psihologa Džordana Pitersona, jedan od važnih pokazatelja inteligencije jeste i spremnost osobe da sasluša druge, preispita sopstvene stavove i nauči nešto novo.
Kada govorimo o inteligenciji, najčešće pomislimo na visok IQ, široko znanje ili sposobnost brzog rešavanja složenih zadataka. Međutim, Džordan Piterson smatra da postoji još jedna osobina koja može mnogo da govori o načinu na koji osoba razmišlja.
Prema njegovom mišljenju, inteligentni ljudi ne veruju da već znaju sve. Naprotiv, spremni su da saslušaju drugačije mišljenje, postave pitanje i prihvate mogućnost da nešto što su do tada smatrali sigurnim možda ipak nije potpuno tačno.
Spremnost da saslušate druge
Piterson često ističe važnost radoznalosti i otvorenosti prema novim idejama. Osoba koja pažljivo sluša sagovornika ne mora da se složi sa njegovim mišljenjem, ali pokazuje spremnost da razmotri drugačiju perspektivu - piše Direktno.
Upravo u tome, prema njegovom mišljenju, leži jedna od važnih razlika između pukog posedovanja znanja i istinske sposobnosti razmišljanja.
Stara kineska poslovica kaže da mudar čovek sluša, dok onaj koji veruje da već sve zna ima potrebu samo da govori. Iako potiče iz potpuno drugačijeg kulturnog i istorijskog konteksta, ova misao se uklapa u Pitersonovo viđenje inteligencije kao sposobnosti da ostanemo otvoreni za ono što još ne znamo.
Inteligencija zahteva i hrabrost
Biti inteligentan, prema ovom shvatanju, ne znači biti najglasnija osoba u prostoriji niti imati odgovor na svako pitanje.
Naprotiv, potrebno je određeno samopouzdanje i hrabrost da se prizna sopstveno neznanje. Preispitivanje ličnih stavova može biti neprijatno, posebno kada smo dugo verovali da je nešto potpuno tačno.
Ipak, spremnost da promenimo mišljenje kada naiđemo na nove argumente može biti znak mentalne fleksibilnosti. Inteligentno razmišljanje ne podrazumeva grčevito držanje za sopstvena uverenja, već sposobnost da ih menjamo i prilagođavamo kada za to postoje dobri razlozi.
Važnije je znati kako razmišljati
Piterson pravi razliku između toga da znamo šta da mislimo i da znamo kako da razmišljamo.
Savremeni obrazovni sistem često nagrađuje tačne odgovore, pamćenje činjenica i sposobnost reprodukovanja naučenog gradiva. Takav pristup svakako ima svoju vrednost, ali ne razvija uvek sposobnost da postojeće znanje primenimo u potpuno novim situacijama.
Znati veliki broj činjenica nije isto što i razumeti kako one funkcionišu i na koji način mogu da se povežu.
Prema ovom pristupu, inteligencija se ogleda u sposobnosti postavljanja pitanja, povezivanja informacija i traženja novih rešenja, čak i kada unapred ne znamo odgovor.
Znanje bez radoznalosti nije dovoljno
Ljudi često traže jednostavna i već poznata rešenja jer je razmišljanje, posebno o nečemu novom i nepoznatom, mentalno zahtevno.
Međutim, oslanjanje isključivo na već naučene obrasce može ograničiti kreativnost. Kada osoba prestane da postavlja pitanja i samo prihvata odgovore koje već zna, smanjuje se prostor za nove ideje.
Radoznalost je zato važan deo procesa razmišljanja. Ona podstiče čoveka da istražuje, sumnja, proverava i pokušava da sagleda problem iz više uglova.
Najpametniji ljudi ne moraju imati sve odgovore
Jedna od najvažnijih poruka ovog pogleda na inteligenciju jeste da niko ne mora znati sve.
Osoba može biti veoma inteligentna upravo zato što ume da kaže: „Ne znam.“
Takav odgovor nije nužno znak slabosti, već može biti početak učenja. On ostavlja prostor za novo pitanje, istraživanje i sticanje znanja.
Prema Pitersonovom shvatanju, inteligencija nije samo sposobnost pamćenja velikog broja informacija. Ona se ogleda u radoznalosti, kritičkom razmišljanju, otvorenosti prema drugačijim idejama i spremnosti da se istraži ono što nam još nije poznato.
Možda upravo zato najinteligentniji ljudi nisu oni koji uvek imaju spreman odgovor, već oni koji znaju kada treba da zastanu, saslušaju i postave pravo pitanje.
