Somborske vesti

Somborski AMK „Magnet“ sedam puta pobedio na Sutjesci

Retko u kojem vidu opštežitija na slovenskom jugu Sombor nije uzimao primat ili makar bio pionir u nečemu, pa tako ni povesnica automobilizma ovog kutka sveta nije prošla bez zapaženog učešća Ravangrađana Veljka Petrovića.

Beleži se da je nekoliko meseci pre Bože Radulovića u Beogradu, svoj automobil, to tadašnje čudo tehnike, u Sombor iste te 1903.godine dovezao koljenović i spahija ovdašnji Julije Semza, ne znajući, jadan, da će mu upravo ljubav prema automobilzmu (ali i dobroj kapljici) glave doći nekih trideset i kusur godina kasnije, kada će se njegovom pogibijom u saobraćajki u mutnim vodama Velikog Bačkog kanala i zatrti loza ove porodice plemića od Kajmunke.

Već do tada, početkom dvadesetih godina 20. veka osnivaju se u najvećim i najbogatijim gradovima slovenskog juga, potonjim prestonicama kao što su Beograd, Zagreb, Ljubljana, Sarajevo...pa samim tim i veleuvaženom Somboru automobilistički klubovi, koji su na zapadu Bačke svoj nastavak posle Drugog svetskog rata doživeli u Auto-moto klubu „Magnet“, udruženju zaljubljenika u miris benzina i dizela koje je u tada postojećoj velikoj Jugi osvojila sve što se osvojiti može. Tranzicija i ostala „dostignuća“ moderne demokratije i liberalne ekonomije su „Magnet“ prosto utopila u Auto-moto savez Srbije, pa su sportski uspesi njegovih članova ostali tek fusnota u izmaglici nekih sretnijih vremena, ali su nedavno, zahvaljujući zaljubljenicima starovremenskih vozila iz somborskog istoimenog udruženja, a povodom 15. po redu izložbe oldtajmera, okupljeni negdanji asovi ovog kluba, tek da se ne zaboravi na sva njihova postignuća, kojih nije malo.

Poslednji pobednici na Tjentištu
Somborci iz AMK „Magnet“ su bili i poslednji pobednici relija „Sutjeska“ održanog u jedinstvenoj Jugoslaviji, 1991.godine. Na žalost, pobednik iz njoj prethodne godine, klub iz Dubrovnika se zbog početka građanskog rata nije ni pojavio, ali ni vratio originalni srebrni pehar maršala Tita, koji i danas krasi njihove vitrine na Stradunu. 

Mislim da nema Somborca sada već srednje generacije koji se ne seća relija, tačnije vožnje-ispita spretnosti održavanog u samom centru grada, tada jako popularnih u Jugoslaviji, na kojem su gotovo redovno pobeđivali relisti „Magneta“, uličnih trka automobila i motocikala, ali i učešća naših Somboraca na najmasovnijem reliju „Sutjeska“ s kojeg su se takođe vraćali kao pobednici, pojašnjava razloge za omaž blaženopočivšem AMK „Magnet“ predsednik somborskog Udruženja ljubitelja starovremenskih vozila Dragan Bokun, koji je i sam bio, kao dete stojeći na takozvanom Majmunskom ostrvu Glavnog somborskog sokaka, „zaražen“ mirisom spaljene gume i benzina do te mere da i pored diplome profesora istorije hleb svagdanji zarađuje kao jedan od najcenjenijih vojvođanskih majstora za automobile iz francuskih ergela „Citoren“ i „Pežo“.

Bivali su Somborci ekipni i pojedinačni jugoslovenski prvaci u gotovo svim mogućim kategorijama dvo i četvorotočkaša, bilo da se radilo o relijima ili brzinskim trkama na kružnim stazama, ali možda im je svima ipak bilo najdraže „skidanje skalpova“ kolegama iz cele zemlje na reliju „Sutjeska“.

Većina mlađih ne zna, ali tada je to značilo što je pokrovitelj relija „Sutjeska“ bio lično Josip Broz Tito, koji je pored ovog takmičenja bio pokrovitelj još samo fudbalskog i teniskog kupa, a mi smo taj pehar podizali sedam puta, da bi u godini Titove smrti, kada smo takođe pobedili, bilo odlučeno da nam pehar ostane u trajno vlasništvo. Ipak, ta odluka je promenjena u skladu sa tada važećom parolom „I posle Tita-Tito“, pa je u našim vitrinama ostala verna replika 4,5 kilograma teškog srebrnog pehara.- priča jedan od asova „Magneta“ Karlo Roža zvani Mali i pored visine od dva metra (ili baš zbog toga), koji je u pričama svojih kolega ostao legendaran ne samo po brojnim nacionalnim titulama kao takmičar, već i kao drugar koji je krov svog „Mini morisa“ ukrašavao i sa dve suve šunke kada se krene na Tjentište, odnosno reli „Sutjeska“.

Reli „Sutjeska“ je bio jedno od najzahtevnijih reli-takmičenja, jer ne samo da je imao svoj brzinski i deo ispita spretnosti, već se računao i podatak da li su svi članovi jedne ekipe došli na vreme na Tjentište, pa smo bili među retkim klubovima, ako ne i jedini, koji nikada nikoga nije ostavio na putu u kvaru, svedoči dugogodišnji predsednik „Magneta“ Vladimir Kozoderović, uz opasku da su u vozilima, do konačnog odredišta, Tjentišta, pored samih takmičara bile i njihove porodice.

Većina takmičara su bili i sami majstori zlatnih ruku, a ako kvar baš nikako nije mogao da se otkloni, ispravno vozilo upre branikom u branik onog pokvarenog i tako ga dogura na Tjentište, priseća se čika-Vlada dogodovština sa reli takmičenja na kojem je svake godine učestvovalo preko 1.500 automobilista i motociklista, prema čijim su se rečima Somborci nakon ovog relija obično „spuštali“ do mora isto tako kolektivno kao što su se i takmičili.

Bilo je zabavno kad stanemo negde da prenoćimo, pošto obično parkiramo vozila u krug i upalimo farove, pa nam taj improvizovani kamp izgleda kao iz filmova o kaubojima, koji su tako formirali svoje logore. A već tamo gde dođemo na more, posle dan-dva nema ni jednog neispravnog vozila kod domaćina, pošto ljudi odmah navale na nas da im popravljamo od motokultivatora do traktora, pa naši majstori svoj trud i znanje pretvore u pršut, sir i dobro crno vino..., i danas se smeje tim porodičnim letovanjima bard „Magneta“, Vlada Kozoderović ne propuštajući da naglasi da je klub kojem je dugo bio na čelu jedinstven i po tome što tokom cele njihove takmičarske istorije nikada ni jedan jedini takmičar nije nastradao.

Najžešći rivali su nam bili Zagrepčani, odnosno tamošnji klub „Zanatlija“ kojem se mora skinuti kapa, jer su „Sutjesku“ osvajali ukupno 10 puta. Ali samo dok ih, tamo negde 1975.godine nismo „provalili“ šta zapravo rade sa motorima „fiće-nacionale“, zagonetno će, čuvajući tajnu i danas još jedan od legendarnih takmičara ali i umetnika u doradi iliti „buyenju“ automobilskih motora, Stevan Vlošak-Lojta, potvrđujući reči svog kolege Milovana Nikolića da su Somborci iz „Magneta“ u celoj tadašnjoj Jugi bili poznati kao „žuti mravi“.

Taj nadimak smo zaradili zato što smo na Tjentište dolazili sa po tridesetak „fića“ , pa nas je bilo, što se ono kaže, „kao žutih mrava“, kaže Nikolić, ali i podseća da su upravo u toj, nacionalnoj klasi „magnetaši“ bili neprikosnoveni. Kakav Flojd, kakvi bakrači!

Najstrože čuvana tajna
Mada su prošle decenije od dana najveće slave somborskih relista, među njima i danas postoji svojevrsna zavera ćutanja oko toga kako su konačno doakali „zanatlijama“ iz Zagreba i prekinuli dominaciju daleko bogatijeg reli-kluba. Uglavnom, u kuloarima se šuška o tome kako su, nakon jedne posete zagrebačkim kolegama, postradali kamioni-hladnjače somborskog mlekarskog giganta „Somboled“ čiji su motori klima uređaja bili gotovo identični sa onim koji su ugrađivani u „fiću-nacionale“. Pokušaj provere ove legende obično se završava zavereničkim zgledanjem „magnetaša“ i namigivanjem na Vlošaka Lojtu, koji svaku diskusiju o tome promptno završava osmehom nevinog deteta uhvaćenog s prstima u pekmezu. Pa ti vidi...

Izvor: Dnevnik

Još vesti iz kategorije...

Top