loading...

Somborske vesti

Mnogo je salaša po panonskoj ravnici, ali su ipak najviše opevani oni u somborskom ataru

Teško je preračunati koliko je pesama ispevano o vojvođanskim salašima, ali najveći broj, pogotovo tradicionala, ipak je potekao sa severozapada Bačke, što će reći iz Sombora i atara, gde je, uostalom, alfa i omega te vrste muziciranja, Zvonko Bogdan, i rođen i odgajen.

To što je posle postao Subotičanin, druga je priča i par rukava, ali ni po njegovom odlasku nije prestalo da se o salašima i priča, a napose na njima živi i stvara. Tako je pre nedelju-dve somborski Hrvatski KUD „Vladimir Nazor” objavio monografiju „Moj Nenadić”, posvećenu možda i najpoznatijim somborskim „bokor”, dakle ušorenim salašima. Locirani na putu od varoši ka Gakovu i tamo dalje Rastini na mađarskoj granici, predstavljali su ostaloj somborskoj paoriji uzor kako se imanje teče, od plodne bačke zemlje živi, ona voli i čuva.

Imali su onomad Nenadićani i svoju školu, koja je prvo spala na tek istureno odeljenje varoške osnovke, da bi se u ovom našem tranziciono-kapitalističkom vremenu zaključilo da salašari nemaju pametnija posla nego da po nekoliko puta dnevno odvoze svoj podmladak u gradske škole ili sportske klubove i dovoze ih nazad, jer, eto, ko im je kriv što na salašu žive!

„Nisam siguran u to da li neko uopšte razume šta znači za ljude koji žive od poljoprivrede, pa još na salašu, kad moraju više puta u toku dana, bilo da je sezona na vrhu ili ne, zbog dece ostavljaju svaki posao, sedaju u automobil i idu u grad. Da ne spominjem što je i sam put do tamo derutan“, sumornom temom počinjemo razgovor ugodni sa Zvonkom Lukićem, domaćinom iz Nenadić-salaša, koji se još u 17. veku spominju i pre nego što su turbani proterani ispod Save i Dunava.

Veli Zvonko da je lepo i teško na salašu živeti, a kad se čovek bavi paorlukom, pa i stoku gaji, to je i najsvrsishodnije jer nikom ne smeta stajski đubar, traktori, kombajni...

„S obzirom na to da više od pola salaša u Nenadiću nije neposredno uz put već „preko” kanala, gde su samo dva prelaza preko kojih može proći, recimo, šleper s repom izvađenom u ataru, onda se čovek pita kako opstati ovde“, vajka se Zvonko.

Da je svaki salaš, ili makar poljoprivredno gazdinstvo u Srbiji, tako „pod konac”, druga bi se pesma u ovoj zemlji pevala, stiče se utisak već po prilasku Lukićevom imanju. Mada čovek u, što bi se reklo, najboljim godinama, Zvonku je već stasala prva uzdanica, sin Boris, koji je posle Srednje poljoprivredne škole u Somboru ostao da s ocem jede kruv paorski sa sedam kora. Dok bába s novinarima divani, on u crvenom „Kejsovom” traktoru jezdi preko atarske duži i zaorava stajnjak, ne bi li se i to malo vlage u plodnoj crnici-hraniteljici zadržalo. Kaže da je veći deo njegovih školskih drugara ostao u poslu za koji su se obrazovali pa već rade na svojim imanjima ili su nastavili na visokim školama agrarne struke. Izgleda da sa salaša neće ni njegov dosta mlađi brat David, koji se mota oko očevih nogu u pedantnom „Mercedesovom” radnom kombinezonu, mada, ako je suditi po sklonostima, od njega će pre biti mehaničar nego orač.

Obrađujući, uz sasvim solidnu mašineriju, nekih 200 jutara zemlje, Lukići se ne žale preterano, valjda je naš seljak odavno navikao da bajke postoje samo u knjigama i usmenom predanju pa ga neće ništa sa salaša krenuti. Zahvaljujući predanosti poslu i želji da vazda unapređuje svoje imanje, uz kolege slične njemu samom, ugledne domaćine, Zvonko je i sveta obišao, video kako seljak radi i živi u toj razvijenoj Evropi pa mu nije jasno zašto kod nas ne može biti bolje, kad već rade isto ili više nego kolege u EU. Mada je okrenut pre svega ratarenju, kadgod je na salašu i krava muzara bilo, a Zvonko danas drži u stajama samo junad – veli, to je neka siguracija, kad se već mora stalno zaduživati, da se ne zaostane u napretku grunta.

„Divim se ljudima koji drže muzne krave i ostaju u poslu s mlekom jer nema veće robije za manje para. Zato uzgajamo samo junad, koju kao telad dole u Srbiji nabavljamo, mada je muka s otkupljivačima, koji počesto znaju i da ucene čoveka, ali, ipak, dobro dođe svaki dinar kad si stalno u nekom kreditu. Evo, proletos smo tako i novog „štajera” kupili, pa bikove moraš da imaš, ne samo zato što im trenutno cena i nije tako loša već te i banka gleda drugačije kad odlučuje o odobravanju kredita. Uz to mi ostaje i stajnjak, od kojeg nema ničeg boljeg za samu zemlju i zadržavanje humusa jer onaj koji ovaj hleb jede zna od čega mu zavise prinosi, ne samo ove godine već i narednih, ali i da ta zemlja njegovoj deci i unucima ostaje“, veli Zvonko, salašar nenadićki.

Tekst i foto: Milić Miljenović
Izvor: Dnevnik.rs

Tagovano

Web preporuke

loading...

Još vesti iz kategorije...

Top