Somborske vesti

Dela Pulanka i Stravinskog na Somusu u Somboru

Na prvom koncertu ovogodišnjeg festivala Somusa u Somboru čuli smo dva retko izvođena dela iz zaostavštine muzike prošlog veka, Pulankovu „Pozivnicu u dvorac“ i „Priču o vojniku“ Igora Stravinskog.

Uz njih dvojicu upoznali smo još četvoricu sjajnih umetnika: klarinetistu izuzetno briljantnog interpretativnog nerva Matea Bekavca, američkog violinistu Vilijama Hagena, švedskog pijanistu Pera Rundberga i bosansko-hercegovačkog glumca – naratora Zijaha Sokolovića koji se „presvukao“ u nekoliko uloga ne samo glasovnim nego i karakternim mutacijama. Među njima nije bilo samodokazivanja ni isticanja u prvi plan, klavir je davao metričko-ritmički oslonac plesu, violina je pevala svoje umilne kantilene, a klarinet je uspostavljao onu specifičnu tonsku boju koju su u stanju samo izvrsni umetnici na drvenim duvačkim instrumentima da ostvare.

U drugom delu programa čuli smo čudesnu „Priču o vojniku“ Igora Stravinskog. Kako je s pravom primetio Miroslav Kostić – „on je bio ironičan i prema samom sebi“, smatrajući da je „naša dužnost prema muzici da je pronalazimo“. Njegovi pronalasci bili su revolucionarni, eksplozivni, raznosili su sterilne ostatke nemačkog romantizma krajem 19. veka. Na svom putu do čistote uvodio je iznenađujuće nove koncepte ritma i zvučnosti i intelektu davao isti značaj kao i emociji. Erik Sati nazvao ga je „oslobodiocem“, Žorž Balanšin „arhitektom vremena“, Karlhajnc Štokhauzen je smatrao da je on „jedini kompozitor koji je neprestano obnavljao sebe“. Bio je prijatelj i saradnik Debisija, Ravela, Koktoa, Pikasa; bio je „čovek hiljadu i jednog stila“, kompozitor koji je kao kameleon menjao odežde svojih ideja, stvaralac koji je lako i hitro, kao niko drugi prošetao najradikalnijim i najoprečnijim stilovima 20. veka – po mišljenju Marije Kovač.

U ovom specifičnom izvođenju uživeli smo se u đavolovu obmanu, u kojoj nisu prošla tri Josifova dana odsustva, nego tri duge godine... klarinet je enormno visokim tonom dovedenim do piskavosti na početku fraze, ali ubrzo napuštajući takav disharmonični izraz vodio ka jednostavnoj vanvremenskoj monodiji koja je zvučno asocirala na drevni aulos...

„Sve je to ništa... prazno... stvari koje su iznutra tople – jedine su koje vredi imati“ – ubeđuje nas Zijah Sokolović. Muzika postaje nestrpljiva. Ne dozvoljava rečima da monologiziraju samostalno. Inkorporira ih...Đavo i vojnik odlaze...U nama još dugo nisu otišli.

Izvor: Dnevnik.rs

Još vesti iz kategorije...

Top